Poslovni neuspeh ne treba doživljavati kao izuzetak, već sastavni deo privrednih aktivnosti. Nerealno je očekivati da svi poslovni subjekti mogu da prate nivo konkurentnosti koji diktiraju kompanije koje kontinuirano rade na uvođenju inovacija u svoje poslovanje. Dinamičnost privrednih tokova ogleda se i u mogućnosti brzog ulaska i izlaska sa određenog tržišta.
Zakon o stečaju ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009 ) predvideo je da stečaj pokrene sam dužnik ili poverilac. Motivi dužnika mogu biti kako izlazak sa tržišta I gašenje biznisa, tako I konsolidovanje sopstvenih dugova. S druge strane, motivi poverioca su da pravovremenim pokretanjem stečaja pokušaju, makar I delimičnu naplatu svojih potraživanja, a da potom očekivanu prinosnu stopu pokušaju da ostvare realokacijom tako povraćenih sredstava od dužnika na drugim tržišnim segmentima.
Zajednički imperativ svima je efikasan stečaj sa što nižim troškovima, kako bi se postojeća imovina u kratkom roku aktivirala kroz bolji menadžment ili na nekom drugom tržištu. Institut stečaja ima za cilj da omogući najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca i to unovčenjem celokupne imovine stečajnog dužnika ili prodajom dužnika kao pravnog lica.
Stečaj se može sprovesti na dva načina: bankrotstvom ili reorganizacijom. Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca iz vrednosti celokupne imovine stečajnog dužnika, odnosno njegovom prodajom kao pravnog lica.
Reorganizacija predstavlja namirenje poverilaca prema usvojenom planu reorganizacije, i to novim uređenjem dužničko-poverilačkih odnosa, statusnim promenama dužnika ili na drugi način. Reorganizacija se primenjuje u uslovima kada biznis ima realnih izgleda da postane održiv, ukoliko se nagomilani dugovi restrukturiraju uz istovremeno temeljnu reorganizaciju dužnika I njegovog poslovnog modela.
Nasuprot stečaja, postupak likvidacije se sprovodi u situaciji kada pravno lice ima dovoljno sredstava za pokriće svih svojih obaveza.
